Ovakvoj situaciji je dodatno doprinela i destimulativna mera smanjenja subvencionisanja premije osiguranja sa 100 na 20 hektara te je veliki broj poljoprivrednika koji su do sada osiguravali useve i plodove ili odustao od osiguranja ili smanjio osiguranje na površinu za koju može ostvariti subvenciju, što u narednom periodu može dovesti do dodatnog pada tržišta osiguranja u segmentu poljoprivrede. Činjenica je da državni podsticaji u ovoj oblasti nisu dali dobre rezultate ali razloge za to treba tražiti dominantno u nekonzistentnosti države u politici subvencionisanja ali i u nedovoljno visokom nivou subvencija. Ovo najbolje demonstrira činjenica da je država od uvođenja podsticaja u poljoprivredi iz godine u godinu ili nešto menjala ili kasnila sa donošenjem odgovarajućih uredbi, tako da poljoprivrednici pri ugovaranja osiguranja, nikada nisu imali jasnu sliku da li i u kom obimu mogu da računaju na podsticaje u oblasti osiguranja. To je svakako veoma loše uticalo na razvoj svesti poljoprivrednika o potrebi osiguranja i u dobroj meri anuliralo sistem subvencije u osiguranju. Takođe i nivo podsticaja od 40% je značajno manji od onoga koji se primenjuje u razvijenim zemljama  gde se on kreće od 60 do 80% i to bez ograničenja osigurane površine koju imamo kod nas.

Ako u potpunosti zanemarimo priču o subvencijama suočavamo se i sa lošom informisanošću i niskom svesti samih poljoprivrednih proizvođača o značaju osiguranja. Poseban problem je i stalno oslanjanje poljoprivrednika na državu od koje očekuju da im nadoknadi svaku pretrpljenu štetu što nije niti realno niti održavo. Iz tog razloga kvalitetnije informisanje poljoprivrednika o značaju osiguranja, uz konzistentnu i kvalitetnu politiku subvencija bi svakako bilo mnogo bolje rešenje od nametanja formi obaveznog osiguranja u poljoprivredi i dovelo bi do unapređenja u ovoj oblasti uz mogućnost da se korištenje bilo kakvih subvencija u poljoprivrednoj proizvodnji uslovi obaveznim osiguranjem subvencionsiane poljoprivredne proizvodnje u kom slučaju bi obavezno osiguranje bilo opravdano kao mera zaštite kapitala koji je država uložila u poljoprivrednu proizvodnju.

Uz svo su kod nas još uvek najviše zastupljene klasične vrste pokrića poput osiguranja od rizika grada, požara i udara groma dok se u mnogo manjoj meri radi osiguranje od rizika kao što su oluja, poplava, suša, pad cene, gubitak količine i kvaliteta plodova ili zimskog mraza kroz koje se ostvaruje i najveća i najznačajnija zaštita ako se pođe od činjenice da su upravo oluje, poplave i suše uz grad naneli najviše štete u prethodnom periodu, a zaštita od pada cene ili gubitka količine i kvaliteta plodova su najbolja zaštita od nepredvidivih tržišnih i prirodnih faktora.