Kada je u pitanju tržište osiguranja u Srbiji građani uglavnom nisu zainteresovani da se ozbiljno pozabave tematikom osiguranja koju često doživaljavaju kao "nepotreban trošak". Čak i katastrofalne štete koje je prethodnih godina pretrpela naša zemlja od suša i požara, odnosno poplava, bujica, grada i olujnog nevremena, kao i slike katastrofalnih događaja širom sveta, nisu značajnije promenile svest ljudi te i dalje imamo preovladavajuće razmišljanje tipa "meni se to neće dogoditi"!

 

Činjenica je da se kod nas prevlađujuće osigurava ono što je obavezno, a to je upravo obavezno osiguranje autoodgovornosti i zbog toga je i u ukupnoj premiji najveće učešće upravo ovog osiguranja. Uz ovo i čitav niz "neobaveznih" osiguranja se najčešće zaključuje onda kada smo iz nekog drugog razloga prisiljeni da to uradimo, najčeće to su osiguranja stanova i drugih objekata kada ih kupujemo na kredit, a osiguranje je uslov za odobravanje kredita ili kod kupovine vozila i opreme na lizing kada je osiguranje ponovo uslov za dobijanje lizinga. I u ovim situacijama ljudi opet gledaju da tražena osiguranja zaključe na najnižem mogućem nivou redovno zanemarujući činjenicu da ih taj minimum ne štiti na odgovorajući način o mogućih rizika.

 

Sa druge strane sve ostale vrste osiguranja, koje nisu obavezne, veoma su malo zastupljene u strukturi osiguranja naše zemlje. Tako je procenat životnog osiguranja u odnosu na broj stanovnika ispod 10%, a upravo je životno osiguranje prema udelu u ukupnom osiguranju najbolji pokazatelj razvijenosti jednog tržišta osiguranja. Što je taj procenat niži, i tržište je manje razvijeno. Kod nas je udeo životnog osiguranja u ukupnoj premiji 24%, dok je u Evropskoj Uniji taj iznos 61%, a u skandinavskim zamljama i 80%. Prosečna premija životnog osiguranja po stanovniku u Srbiji je 22 evra, u Hrvatskoj 91 evro, a u Sloveniji recimo 252 evra.

 

Kada su u pitanju ostala imovinska osiguranja i tu se generalno može reći da je procenat pokrivenosti osiguranjem na veoma niskom nivou. Svakako kao pozitivan trend treba uzeti povećanu potražnju za putnim zdravstvenim osiguranjima. Ljudi koji putuju u insotranstvo sve se ređe odlučuju na put, a da prethodno nisu pribavili odgovarajuću polisu putnog zdravstvenog osiguranja. Iznos od nekoliko hiljada dinara za porodična osiguranja je zaista zanemarljiv u odnosu na trošak koji ova osiguranja mogu da pokriju ukoliko imamo zdravstvenih problema tokom boravka u inostranstvu. Takođe ljudi koji putuju vlastitim vozilima na letovanje u insotranstvo sada daleko redovnije zaljučuju i polise kasko osiguranja svesni činjenice da je ovo jedini način da niz oštećenja koja ih mogu zadesiti tokom putovanja jedino na ovaj način mogu da adekvatno nadoknate. O mogućnosti dobijanja asistencije u slučaju kvara vozila izlišno je i govoriti.

 

Ono što ostaje kao ključni problem je da se i dalje najveći procenat imovine fizičkih i pravnih lica ne osigurava, čak i od nekih osnovnih rizika za koje je prmija osiguranja više nego prihvaltjiva. Zabrinjava činjenica da i ako smo svedoci da se štetni događaji dešavaju svuda oko nas bilo kao posledica klimatskih promena ili kao posledca ljudskog delovanja/nedelovanja, ljudi i dalje pronalaze razloge da ne osiguraju svoju imovinu.  Isto tako životno osiguranje je najbolji mogući način da svoje najbliže zaštitimo od svih onih neželjenih situacija kada bolest, povrede, pa i smrt mogu dovesti porodicu na rub egzistencije.