Nema perspektive od današnjih penzija
Izvor: Blic, RTS
Prema saznanjima "Blica", Vlada ozbiljno razmotra načine na koje penzioni sistem može učiniti dugoročno održivim. Ipak, niko se ne nada niti veruje da bi to značilo da budući penzioneri od državnih penzija mogli da žive pristojno. Razlog je vrlo prost. Nacija stari, penzionera je sve više, a zaposlenih sve manje. Poražavajući podatak je činjenica da je pre 20 godina bilo čak 3,5 puta više radnika nego penzionera. Danas je odnos 1:1, čak je nešto manje i onih koji uplaćuju doprinose od onih koji primaju penzije. Pored toga, retki su oni, posebno u privatnom sektoru, kome su poslodavci uplaćivali doprinose za sve godine staža, a i kada su to činili uplaćivali su namete kao da isplaćuju minimalac. To će se sutra i te kako obiti o glavu svima koji danas rade, a nadaju se pristojnoj penziji u starosti.
Stručnjaci smatraju da jednostavno nema prostora za ozbiljnije povećanje penzija u narednom periodu. Ekonomista Aleksandar Stevanovć u izjavi za "Blic" kaže da se možda mogu povećati one najniže penzije i to do 1.000 dinara, što i nije beznačajno ako se uzme u obzir da se radi o penzijama u iznosu od oko 13.000 dinara, ali sve drugo je iluzorno očekivati.
Opcije koje se pominju su garantovane državne penzije i takozvani drugi stub penzionog sistema.
Kada se radi o garantovanim državnim penzijama onda se govori o pokrivanju minimalnih/osnovnih životnih potreba, takvu penziju primaju svi koji ispune starosni uslov nezavisno o broju godina radnog staža i ovo primanje bi garnatovala država, a za bilo koji viši iznos bi se građani morali sami pobrinuti kroz privatne penzione fondove, životna osiguranja ili neki drugi oblik dugoročnog investiranja. Inače jedna ovakva reforma zahteva i do 30 godina i postavlja se pitanje koliko je realno da se sprovede s obzirom na cenu i potrebu da se u prelaznom periodu zbrinu svi oni koji dođu na red da primaju penzije!
Što se tiče drugog stuba obaveznog penziskog osiguranja on proizilazi iz preporuka Svetske banke za zemlje u tranziciji gde je prvi stub državni PIO fond koj već imamo, drugi bi bili obavezni privatni penzioni fondovi, a treći su dobrovoljni penzijski fondovi. U Srbiji nije uveden drugi, ali postoje prvi i treći stub, jer je još 2005. godine donošenjem Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima uveden treći stub u penzioni sistem Srbije pored državnog PIO-a. Mnogi stručnjaci se slažu da bi uvođenje drugog stuba moglo biti veoma loše za našu zemlju jer ovaj sistem nije dao očekivane rezultate u zemljama koje su prošle tranziciju pre nas, a u nekima je čak i napušten. Naime ovo bi uzrokovalo još veće smanjenje sredstava iz kojih se finansiraju primanja sadašnjih penzionera. Ako znamo da je trenutna naplata doprinosa oko 70%, to znači da PIO fondu mesečno nedostaje od 30 do 40% sredstava, i ta se sredstva uzimaju iz budžeta te otuda podatak da 13% BDP-a Srbije odlazi na troškove penzija, što je izuzetno veliki procenat.
S druge strane i građani moraju da razmišljaju o svojoj budućnosti i treba da shvate da ne mogu u svemu da se oslanjaju na državu, već da bi trebalo da preuzmu ličnu odgovornost i da pored izdvajanja u državni penzijski fond razmišljaju i o nekoj dopunskoj štednji poput dobroviljnih penzionih fondova ili životnih osiguranja.
U Srbiji svako deseti zaposleni štedu za starost mesečnim uplatama u privatne penzione fondove. Ovaj vid štednje pomaže i država, pa tako ako mesečno uplaćujete 5.329 dinara u privatni penzioni fond, na taj iznos se ne plaća porez na zarade, već sve ide u štednju. Društva za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondovima upravljaju imovinom svojih članova, i ovde postoji individualni račun za svakog pojedinca i sve je na dobrovoljnoj bazi. Trenutno u Srbiji posluju četiri društva koja upravljaju sa šest privatnih penzionih fondova.
Takođe prema podacima osiguravajućih kuća polako raste i interesovanje za osiguranje života kroz koje se uz niz dodatnih pogodnosti može obezbediti veoma kvalitetna lična renta kao nadopuna državnom penzionim fondu. Radi se takođe o vidu štednje na dobrovoljnoj bazi gde je akcenat stavljen na zaštitu kroz osiguranje života čime se pre svega u slučaju ostvarenja onog najgoreg scenarija štite svoji najbliži kroz finasisku kompenzaciju koja im pripada, a istovremenu u slučaju doživljenja isteka osiguranja (što je najčešći slučaj i odnosi se na oko 93% svih zaključenih osiguranja života) obezbeđuju se sredstva kojima se može raspolagati na više načina uključujući jednokratnu isplatu ili ličnu rentu u unapred utvrđenom iznosu i vremenu trajanja.
Pošaljite komentar